Potreba za prihvatanjem

Poslovica „Sličan se sličnom raduje“ odlično opisuje princip po kome svet danas funkcioniše. Što si priklonjeniji većini, što su tvoje karakteristike i interesovanja bliži njihovim, lakše ćeš postati deo društva. Ovo je zapravo površno tumačenje. Kada se trudimo da budemo slični drugima samo da bismo bili voljeni i prihvaćeni, nailazićemo na problem sa samopouzdanjem, samopoštovanjem i samopoznavanjem. Malo je onih koji nas uče tome da je suština ispunjenog i srećnog života slobodno ispoljavanje svoje posebnosti i kreativnosti, i pre svega, potpunog prihvatanja samog sebe. 

Prirodno je da volimo ljude koji su nam slični, ali nije deo naše prirode da postajemo slični drugim ljudima kako bi nas oni voleli. 

Potreba za prihvatanjem krije se iza našeg neprestanog traganja za ljubavlju. Iz tog razloga mi često poistovećujemo ljubav i prihvatanje. Tačnije, podrazumavamo da nas neko voli samo ukoliko u potpunosti prihvati i odobri svaki deo naše ličnosti i naših postupaka. Koren ovoga leži u našem odrastanju. U detinjstvu smo igrali ili ulogu „Dobrog deteta“ ili ulogu „Lošeg deteta“. Shodno ulozi koju u određenom trenutku odaberemo, bili smo nagrađivani ljubavlju i prihvatanjem ili kažnjavani uskraćivanjem istih. 

Kada odrastemo, uloge se više ne zovu tako, ali svakako ostaje dete u nama koje još uvek želi da bude voljeno i prihvaćeno. Kao odrasli postajemo dovitljiviji i mnogo brže i jednostavnije pronalazimo način na koji bismo zadovoljili svoju potrebu da nas ljudi kojima smo okruženi prihvate. Počinjemo da se pretvaramo i da glumimo. Postajemo ono što nismo niti smo ikada bili, samo da bismo zadržali neke ljude kraj sebe. Dodatni problem jeste i to što zahvaljujući širenju naših socijalnih mreža dolazimo u kontakt sa velikim brojem ljudi, čije mišljenje o nama takođe postaje važno. Tada se previše trudimo da se dopadnemo drugima i slika koju gradimo nije realna. Što se duže i upornije pretvaramo da smo ono što nismo, trenutak otkrivanja naše prave prirode biće veoma bolan za nas ali i za drugu osobu.

Svaki put kada imamo potrebu da se dopadnemo nekom drugom, mi zapravo tražimo način da se dopadnemo sebi. Time što će neko drugi prihvatiti neki deo nas, mi sebi dajemo argument na osnovu koga sada možemo da volimo i prihvatimo sebe. Nekada nam ti ljudi mogu biti veoma bliski, kao što su roditelji ili partneri. To što oni nisu prihvatili neki deo nas a mi zbog toga osećamo nemir, samo nam služi da se još jednom preispitamo da li smo mi prihvatili to u potpunosti i ukoliko nismo iz kog razloga se tome opiremo. Ovo bi trebalo da nam bude glavni pokazatelj da nismo dobro postavili kriterijume prihvatanja. Ukoliko je zadovoljstvo koje osećamo zbog nečeg što smo rekli ili uradili samo na osnovu potvrde i validacije od strane druge osobe, to znači da smo zaobišli i potcenili svoje sopstvene kriterijume. 

Jedini pravi put do sigurne i trajne ljubavi jeste da se okrenemo sebi. Da otkrijemo i oslobodimo sve one stvari koje nas čine drugačijima. Da prihvatimo da nismo svi isti i da nije ni poenta da budemo. Da sve ono  što nam se ne dopada u vezi nas samih je tu sa nekom svrhom, da ima svoju misiju. Da svaki put kada se trudimo da se dopadnemo drugima, najviše se udaljavmo od sebe.