Hvala na pitanju, nisam dobro

Onog trenutka kada nam uljudnost postane važnija od ljudskosti, postajemo zarobljenici lepog ponašanja i lošeg ophođenja. Bliskost sa drugim ljudima gubimo onda kada nam je jednostavnije da postavimo pitanje „Šta radiš?“ nego pitanje „Kako si?“. Nije nam uvek prijatno da slušamo tuđa jadikovanja ili hvalisanja, niti su nam sve osobe oko nas podjednako važne da bismo se bavili njihovim osećanjima. Formalnost održava distancu sa ljudima u čije živote ne bismo previše da zalazimo i za koje, iskreno, nemamo vremena. Formalnost nas je naučila da nam je „Super!“ i kada nije, i da smo „Dobro.“ i kada nismo.

Kada postavim pitanje „Da li vodite računa o ljudima oko sebe i njihovim osećanjima?“ svi kažu „Da, naravno!“ Čak se i uvrede jer ih ovim pitanjem umanjujem za osećajnost koju veruju da imaju. Onda ih pitam „Koliko ste puta poželeli da VAS neko pita KAKO STE?“. I tada posmatram kako se izraz na licu menja, kako izlaze iz razgovora sa mnom i počinju dijalog sami sa sobom. Posmatram kako premotavaju film u svojoj glavi za svaku situaciju kojoj su usamljenost i otuđenost doprinele da se u njoj osećaju još gore i da sve traje još duže. Pa kako onda vodimo računa jedni o drugima? Kada se svako od nas toliko puta osetio udaljenim od ljudi koje smatra bliskim i poželeo da ga bar neko pita „Kako si?“.

Ono zbog čega smo izgubili želju da nekog pitamo kako se oseća, jesu krajnosti koje najčešće srećemo kod ljudi. Postoji krajnost koju možemo nazvati „Sve je bezveze“ i „Preživljavam nekako“. Osobe koje se kriju iza ovoga su osobe koje se radije odriču svoje odgovornosti za stvari koje im se dešavaju u životu nego da se bave time da pronađu pravi razlog zbog kog te stvari ne funkcionišu.

Druga krajnost su „Sve je super“ ljudi. Ljudi koji teško poklanjaju poverenje drugima ili ih je sramota da govore o tome da nešto kod njih nije u redu. Ljudi koji pokušavju da na silu u sebi proizvedu dobre emocije pokušavajući da i druge uvere da je „Sve super“. I oni glume kao i ovi prethodni. S tim što oni ne glume žrtve već glume jake ljude kojima ne treba tuđa pažnja niti tuđe „Kako si?“. A zapravo i jedni i drugi vape za tim.

Ljudima je potrebno da znaju da su nekome važni i da se nekog tiče kako se osećaju. Ljudi traže pažnju i razumevanje. Ponašaće se čudno, govoriće drugačije, ljutiće se i plakati ne bi li neko obratio pažnju na njih. Važno je da znamo da drugi to rade i da budemo svesni da i mi to radimo.

Ma koliko nam se činilo jednostavnijim da nekad zaobilazimo iskrene odgovore kada nas neko pita kako se osećamo, odavanjem pogrešnog utiska mi lišavamo sebe bliskosti sa drugim ljudima. A kada nema bliskosti nema ni iskrenih odnosa.

Samo se postavlje pitanje ko nam je koliko važan da bismo preskočili formalnost i iskreno pokazali interesovanje za njegova osećanja. Da li nam je važnije da budemo uljudni ili da budemo ljudi?